Tekst koji pišem je u ime moje žene, jer ona nema snage. Sinoć je plakala zbog čoveka koji nije vredan sekunde našeg života. Čoveka koji je dovoljno rekao o sebi, jednom prilikom, kada je rekao da je magarac. Moja supruga nema decu, za razliko do mene koji sam otac dvoje dece. To je toliko bolna tema, da bih želo da je uporedim sa bolom smrti drage osobe. To je ona situacija kada vaše dete nema ni grob već završi kao medicinski otpad.
Piše: Nenad Kulačin
Moja žena i ja smo četiri puta sahranjivali nerođenu decu. Prvo smo začeli dete prirodnim putem, ali smo izugbili dete pre rođenja. Nakon te tragedije nastavili smo da pokušavamo, čak tri puta smo svojim novcem finansirali vantelesnu oplodnju. Dva puta u Srbiji, a treći put u Češkoj.
Imali smo podršku njene majke, njene drugarice i jednog mog prijatelja iz detinjstva koji su nam pomogli da platimo proceduru. Prilikom poslednjeg pokušaja u Češkoj moja supruga je prodala nasledstvo od svog oca kako bi platili troškove.
Taj mosntrum obučen u naprednjačko odelo ne zna kako se oseća žena dok čeka rezultate beta testa. Mi ne znamo ni kako bi ta naša deca izgledala, ali ih se svake godine sećama, da bi danas morali da slušamo bahatog ministra koji je ponizio ljude koji ne mogu da imaju decu.
Moja supruga je plakala za decom iz škole na Vračaru iako nema svoju decu ona je plakala više od mene. To nije radila zbog svoje slabosti već zato što je više pogodilo nego mene. Moja supruga je plakala i kada je videla vest da je Aleksandar Vučić izgubio bebu.
Oni koji nikada nisu imali decu pate u tišini, oni osećaju bol sa svakim prolaskom ispred škole. Srbija ima preko četrsto hiljada parova koji imaju problem sa sterilitetom. Ali šta to znači jednom magarcu.
Ima puno toga što bi mogao da kažem, ali mi nestaju reči. Nikada nisam ni pomislio da ću javno napisati ovakvu privatnu priču, ali ovo nije kolumna ovo je krik.
